Divlja dusa citati
Dating > Divlja dusa citati
Click here: ※ Divlja dusa citati ※ ♥ Divlja dusa citati
Sergejevič Puškin - Boris Godunov A. Najveća razlika između srodne duše i životnog partnera je što prvu ne birate, a drugu birate i za nju se odlučujete. Hoću da ljubim sve te ožiljke tvoje svaki, koji su ti mila ikad, ikad zadali! Rak Vaša duša je stara duša s jasnim i prisutnim umom. Trebala je njega više nego slutila je. Moguće je da srodna duša bude vaš životni partner. To je detinjstvo mora i tvoja tisina gdje se razbijaju ucena stakla.
Slobodan sam: ne ostaje mi vise nijedan razlog da zivim, svi razlozi koje sam pokusao da pronadjem propali su, a ja vise ne mogu da izmislim druge. Jos sam dosta mlad, imam jos dovoljno snage da ponovo pocnem. Ali sta treba ponovo poceti? Tek sada shvatam koliko sam, u trenucima najvecih uzasa i mucnina, racunao na Ani da me spase. Moja proslost je umrla, g. De Rolbon je umro, Ani se vratila samo zato da mi oduzme svaku nadu. Sam u toj beloj ulici oivicenoj vrtovima. Ali ta sloboda pomalo lici na smrt. Dogodile su mi se neke neprilike, zgode, ispadi, kako vam drago. To nije pitanje reci, pocinjem da shvatam. Postojalo je nesto do cega mi je stalo vise nego do svega ostalog- a da to nisam dobro shvatio. To nije bila ljubav, ne, Boze, ni slava, ni bogatstvo. Najzad, zamisljao sam da u izvesnim trenucima moj zivot moze steci retku i dragocenu vrednost. Nisu bile potrebne izuzetne okolnosti: trazio sam samo malo tacnosti. U mom sadasnjem zivotu nema niceg izuzetno blistavog: ali, s vremena na vreme, na primer, kad bi u kafanama svirala muzika, vracao sam se unazad i govorio sebi: nekad, u Londonu, u Meknesu, u Tokiju, upoznao sam divne trenutke, doziveo sam pustolovine. Upravo to mi se sad oduzima. Upravo sam odjednom saznao, bez vidljivog povoda, da sam deset godina lagao sebe. Pustolovine su u knjigama. I prirodno, sve sto se u knjigama prica moze se odista dogoditi, ali ne na isti nacin. Meni je tako mnogo stalo upravo do tog nacina na koji se nesto dogadja. Moj nemirni Demon stalno me se drzi, Ko dah neopipljiv oko mene bludi, I ja ga udisem, on mi pluca przi I puni ih gresnom, nezajaznom zudi. Katkad, jer zna silno da Umetnost volim, Javi se pod vidom najkrasnije zene, I pritvorno svojim laskanjem holim, Na gadna ljubavna pica uci mene. Odvlaci me tako, daleko od Boga, Bez daha, umorom teskim slomljenoga, Sred dola Cemera, duboka i gluha, I pred unezveren pogled bez zazora Baca zive rane, umrljana ruha, I sav krvav uzas strasnoga Razora! Katkad mi se cini, krv mi silno tece Ko po ritmu izvor da jeca uvece, Cujem zubor dugi, cujem kako lije, A zalud svud pipam, nigde rane nije. Gradom se izliva i ulice plavi, Krvava ostrvca u prolazu pravi, Svakome stvorenju ugasi zedj ljutu, Prirodu crveno boji na svom putu. Ja podmuklim vinom htedoh da ublazim Cesto puta uzas koji me podriva; Vinom vid se bistri, sluh ostriji biva! U ljubavi kad sna zaborava trazim, Dusek sav od trnja ljubav je za mene, Stvoren da zasiti te svirepe zene! Svirep i gluh stvore, na grudi mi se privi, Grdobo nehajna, tigre sto te ljubim, Daj da se drhtavim prstima udubim I ronim po tvojoj teskoj gustoj grivi; U tvoje cu skute mirisom opojne Ojadjenu glavu da spustim i skrijem, I kao iz cveta uveloga pijem Sladak zadah moje ljubavi pokojne. Radje no da zivim, spavao bih slatko, U snu neizvesnom, kao i smrt sto je, Bez grize rasucu svud poljupce svoje Na lepo ti telo ko bakren kip glatko. Nigde bolje no u ponor tvog kreveta Utonuce moji jecaji stisani; Na tvojim ustima zaborav se stani, A kroz poljupce ti tece reka Leta. Pred udesom svojim, otsad mojom slasti, Pognucu se ko da napred mi dosudjen, Mucenik pokoran, neduzan osudjen, Kom paklene muke raspali zar strasti. Sisacu, da bole srdzbe davim tuzne, Kukutu i bilje koje jede blazi, S vihora tih ostrih grudi, punih drazi, Sto nicije srce nikad ne zasuzne! Vlak i zena sto ispunja nebo. Tvoja divlja samoca u hotelima i tvoja cista maska drugoga znamenja. To je detinjstvo mora i tvoja tisina gdje se razbijaju ucena stakla. I tvoje kruto neznanje gdje bijase moj torso ogranicen vatrom. Donijeh ti zakon ljubavi, covjece Apolone, plac za slavujem u zanosu, ali ti si pobjegao, krmo rusevine, zbog kratkih, neodredjenih snova. Misao sa lica, svijetlo jucerasnje, kazala i znakovi slucaja. Tvoj neumorni pojas od pijeska dopusta samo tragove sto se ne uspinju. Ali ja hocu da trazim po uglovima tvoju mlaku dusu bez tebe sto te ne shvaca, s tugom nepomicnog Apolona kojom sam razbio masku sto je nosis. Ovdje, lave, ovdje, nebeski bijesu, ostavit cu te da pases na mojim obrazima; ovdje, plavi konju moga ludila, maglicasto bilo, kazaljko za minute, trazit cu kamenje skorpiona i odjecu tvoje majke djeteta, plac ponoci i razbijeno rublje sto je otelo mjesec sljepoocici smrti. Da, tvoje detinjstvo sada je prica fontane. Cudna dusa praznine mojih vena, trazit cu te malu i bez korijenja. Ljubavi oduvijek, ljubavi od nikada! Neka mi ne zatvore usta oni sto traze klasove Saturna u snijegu ili uskopljuju zivotinje na nebu, klinika i suma anatomije. Tvoja mlaka dusa, bez tebe sto te ne shvaca. Ljubav, ljubav, let kosute na beskrajnim grudima bjeline. I tvoje detinjstvo, ljubavi, tvoje detinjstvo. Vlak i zena sto ispunja nebo. Ni ti, ni ja, ni zrak, ni lisce. Da, tvoje djetinjstvo sada je prica fontane. Svake veceri je bilo isto. Vozio bih se uz obalu i trazio negde da veceram. Hteo sam neko skupo mesto gde nije bilo guzve. Imao sam nos za takve stvari. Cak sam i spolja mogao da ocenim. Ali okean se video svuda, a tu je bio i mesec, i mogao si da se prepustis romantici. Uvek bih narucio malu salatu i veliki biftek. Kelnerice su se prijatno smesile i bile uvek u blizini. Daleko sam dogurao od vremena kad sam radio na klinici, gluvario po vozovima sirom zemlje; od vremena kad sam radio u fabrici psecih biskvita, spavao po klupama u parkovima i radio petparacke poslove po gradovima sirom Amerike. Posle vecere trazio bih motel. I to je iziskivalo vozikanje. Prvo bih stao da uzmem viski i pivo. Izbegavao sam mesta sa televizorima. Trebala mi je cista posteljina, vruc tus, luksuz. Bio je to magican zivot. I nije me zamarao. I voda izvora njemu pricu prica. Nitima ga omotavaj, pauce zaborava. Moje budno srce o ljubavi prica. Pauce tisine, tkaj mu tvoju tajnu. I voda izvora slusase ga tiha. Pauce tisine, tkaj mu tvoju tajnu. Srce mi studenim vrelom se razliva. Ruke bele i daleke, ne dajte da voda tece. I voda ga nosi pevajuc od milja. Ruke bele i daleke, vodom sve otece! Zivot je, razume se, pun avantura; ali koliko su ove retke i razvodnjene ako se ne micemo iz jedne kuce i jedne varosi, a koliko su ubrzane, iznenadne, nagle, ako se covek samo pomeri sa svog mesta i upusti se u ono sto se zove: Putovanje. Prodje ponekad i vise meseci i da vam se nista ne dogodi, da nijednu zanimljiviju licnost ne upoznate; i dovoljno je da onda da samo sednete u voz pa da se upletete u stotinu dogadjaja, da se susretnete sa stotinu fantasticnih tipova. Vec samo to sto svaki covek koji je preko puta vas u vozu, misleci da vas vise nikad nece videti i time vam se potciniti, otvori vam spontanije i vise svoje srce no sto je to ucinio prema svojoj zeni za dvadeset godina braka, ili svome ocu otkako je rodjen. Opet je bio na zadnjem sedistu crnog automobila, skrivao lice da se ne bi sreo sa pogledima, uvek u strahu. Ljubili smo se bez reci, ljubili, tu, zaboravljajuci sve, ljubili. Plakao je u poljupcu. Otac ce jos ziveti. Izgubio je i poslednju nadu. Preklinjao ga je da mu dozvoli da je jos zadrzi uz sebe, uz svoje telo, rekao je da ga verovatno razume, da je i on verovatno bar jednom u svom dugom zivotu upoznao strast poput ove, da je drugacije nemoguce, molio ga je da mu dozvoli da i on sam, samo jednom, dozivi takvu strast, takvo ludilo, tu ludu ljubav prema beloj devojcici, trazio je jos vremena da je jos voli pre nego sto je posalju u Francusku, da mu je ostavi jos malo, jos mozda godinu dana, jer nije mogao da vec sad ostavi tu ljubav, ona je suvise nova, jos suvise jaka, jos uvek u gorucoj strasti, da bi bilo suvise grozno da se odvoji od njenog tela, utoliko pre sto on, otac, dobro zna da se to nece ponoviti. Otac mu opet rece da bi vise voleo da ga vidi mrtvog. Pesnik umro na vesalima Pesnik umro probodenih ociju Pesnik umro u dvoboju Pesnik umro jer je voleo ovaj svet Pesnik umro jer je kritikovao ovaj svet Pesnik umro za otadzbinu Pesnik umro za otadzbinu drugih Pesnik umro zbog ljubavi Pesnik umro zbog nedostatka ljubavi Pesnik umro za nasu slobodu Pesnik umro za nas zanos Pesnik umro iz deset hiljada razloga Pesnik umro bez ikakvog razloga Pesnik umro kao jorgovan, to je odvec glupo Pesnik umro kao zimovka, ne placite Pesnik umro obesili ga Pesnik umro nisu ga razumeli Pesnik umro pod teretom svojih reci Pesnik umro jer nije nasao svoje reci Pesnik umro jer je sebe upoznao Pesnik umro jer je rdjavo poznavao sebe Pesnik umro da bi nacinio mesto izvesnostima Pesnik umro da bi ulepsao sve nase sumnje Pesnik umro kao sto padaju stabla Pesnik umro da ravnodusnost ne bi bila poremecena..... Zagledani svi su u zažljivo vreme na zidu: o hajdemo! Granice u kojima živimo nisu granice u kojima umiremo. Opora noći mrtva tela, mrtvo je srce al ostaju dubine. Noćas bi voda samu sebe htela da ispije do dna i da otpočine. Putuj dok još ima sveta i saznanja: bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj. Oslepi svojim koračajući putem, al znaj: lažno je sunce, istina je njegova putanja. Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima, ti smelo slušaj kako pevaju pustinje, dok kleče bele zvezde pred zatvorenim morem i ima u tebi snage koja te raspinje. Praznino, kako su zvezde male! Tvoj san bez tela, bez noći noć, pridev je čistog sunca pun pohvale. To što te vidim je l moja il tvoja moć? Prozirna ogrado koju sjaj savlada, pusta providnosti koje me strah hvata, tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada, tvoja uzaludnost od čistoga zlata! Svet nestaje polako, tužni svet. Ko će naše srce i kosti da sahrani tamo gde ne dopire pamćenje, pokret gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani! Iščupajte mi jezik i stavite cvet: počinje lutanje kroz svetlost. Sutra će sigurno i kukavice moći ono što danas mogu samo hrabri i pravi koji su u prostoru između nas i noći našli divne razloge drugačije ljubavi. A mi verujemo svom žestinom u misao koju još ne misli niko, u prazno mesto, u penu kada s prazninom pomeša se more i oglasi rikom. To bese tamni cas andjelskog kupanja Plove po dugom plavilu s krilima ko labudi Pri susretu se celivaju usred zvezdanog cutanja Onaj sto uzleti u snu od ljubavi se probudi. Tiho se svija glava Tamna nad rumenu dojku. Senka na srce joj leze. Kao u skoljci sna koji plovi Lagano je odnosi java Najdrazu-tek iz talasa-spava Venus. Devojko sna, reci, pre nego zora svane: Izidjes li iz sna, neces ljubiti moje dane, Izidjem li, od tebe sta ima da ostane? I vi jablani sto idete sve dalje u visine, U kakvim oblacima disu raskosne vase grudi; I vi jablani sto idete sve dalje u visine, Kako prozracne i ciste mora da su vam grudi? Pri susretu se celivate puni zvezdanog cutanja. Onaj sto se dotakne zvezde od ljubavi se probudi. Sam u snu svome - ko će da me spasi! Od svega malo pepela u rukama za buđenje mi osta kad ugasi krv moja ime što ga rekoh mukama. Krv moja ima ime jednog cveta; da uzberem to ime u sleđenoj krvi hoću za nju što kroz moje užase mirno šeta, kad zveri beže zle u naše reči noću. Te zvezde - s njima ko i bez njih noć. O kulo snage gde je plavi dan stvar svaka kada ima lekovitu moć i kad se rađa smisao umire mi san u vazduhu kad se putevi produže za mirise i anđele da prođu! Pred kapijom sam koju crvi glođu za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže.
Last updated
